Srpski književni glasnik

Trka vg: VA TA 505

и пошкропише главу оцтом. Он затим брзо, подстрекнут опасноићу, скочи на ноге.

— Тогу ми дајте... чисту, белу тогу.. Не могу у овој хаљини изаћи пред императора... О, Богови! Вино се прелило!,. То је добар знак... Збогом, пријатељи...

Какав удар!... Робови га скоро на рукама изнесоше.

— Гадна историја! — примети Гаргилијан, погледав у пријатеље, — слатко нећемо ни дочекати... — Неће добро проћи, — проговори Јулије Маврик,

— каква је данас строгост, пашће под суд... Веле да му рачунске књиге нису у реду...

— Глупост! — одлучи конзул Мамертин озбиљно, — све ће се удеспти! Ја ћу се за њ заузети код императора. А ко данас не узима мито Авзоније је човек вишега. круга... Зар може он живети само од надзорничке плате... Не треба отпмати човеку последњу кору хлеба!

— Нека буде што год хоће! — узвикну Гаргилијан одлучно : — али оно, што сам појео, то је само моје! И нико ми то не може одузети! Еј, деране, донеси нам какво слатко, — зашећерених шипака, или тако што, п снега с лимуновим соком !

Дим. МеЕРЕШКОВСКИ.

(Превео с руског Ник. Н. НиколАЈЕВИЋ).