Srpski književni glasnik

ПЕСМА. У СУТОН.

Зашло већ сунце за брдашца. сива, (! миром и сетом пада сутон тавни, На мирној реци вал успаван снива, И лаки дим се повија врх равни.

Мар, дубок мир је. Благи сан се своди. Ни шум, ни покрет... И сам, из далека, Путник што пољем закаснео ходи, Нечујно лебди као утвар нека...

Полако миче низа поље вално, Измеђ' жбунова и цветова сами“, Као лух блудње, једнолико, стално... И сен му бледи, нестаје у тами...

О душо моја, сањалице сетна, Куда би, куда иза магла они,

Низ равна поља, успавана, цветна, Каква те чежња у незнано гони 7

За чиме чезнеш у сновима тајним, Немирна вечно као бескрај сами, Далеко тамо просторима сјајним

Где светлост неба недостижно мами;

Куда би, куда, луталице моја,

С плашљивом надом за сутоном благим; Чему се вечно шире крила твоја

И тежња диже у сновима драгим “7

Догледа нигде оном своду равном, Заман му мира и спокојетва просиш,