Srpski književni glasnik
ПЕСМА. У СУТОН.
Зашло већ сунце за брдашца. сива, (! миром и сетом пада сутон тавни, На мирној реци вал успаван снива, И лаки дим се повија врх равни.
Мар, дубок мир је. Благи сан се своди. Ни шум, ни покрет... И сам, из далека, Путник што пољем закаснео ходи, Нечујно лебди као утвар нека...
Полако миче низа поље вално, Измеђ' жбунова и цветова сами“, Као лух блудње, једнолико, стално... И сен му бледи, нестаје у тами...
О душо моја, сањалице сетна, Куда би, куда иза магла они,
Низ равна поља, успавана, цветна, Каква те чежња у незнано гони 7
За чиме чезнеш у сновима тајним, Немирна вечно као бескрај сами, Далеко тамо просторима сјајним
Где светлост неба недостижно мами;
Куда би, куда, луталице моја,
С плашљивом надом за сутоном благим; Чему се вечно шире крила твоја
И тежња диже у сновима драгим “7
Догледа нигде оном своду равном, Заман му мира и спокојетва просиш,