Srpski književni glasnik

ИЗ: „ЕПИКУРОВА ВРТА.

Људска. врста није способна за бескрајан нанредак. Да би се развила, требало је да земља буде у извесним физичким п хемијским условима којп нису стални. Било је доба када наша планета није годила човеку: она је била пи сувише топла и сувише влажна. Доћи ће доба када му неће више годити: она ће бити и сувише ладна и сувише сува. Када се сунце буде угасило, а то ће морати да буде, људи већ одавна неће више бити. Они ће бити исто тако животпињеки глупи као што су били први људи. Она ће заборавити све уметности и све науке. Они ће бедно лежати у пећинама, на пвици глечера који ће сурвавати своје прозрачно комађе на збрисане: рушевине вароши где се сада мпели, воли, пати, нада. Сви брестови, све липе умреће од хладноће; а. јеле ће једине владати на замрзнутој земљи. Ти последњи људи, у несвесном очајању, неће ништа знати о нама, ништа о нашем генију, ништа о нашој љубави, а они ће међутим бити наша новорођена деца и крв наше крви. Слаб остатак царскога ума, светлуцајући у њиховој задебљалој лобањи, сачуваће им још за неко време власт над медведима умноженим око њихових пећина. Народи и илемена ишчезнуће под снегом п под ледом, са варошима. "а путевима, са вртовима старога света. Једва ће неколико. породаца преостати. Жене, деца, старци. помешани и укочени, видеће кроз пукотине пећина мрачно сунце по коме ће као на угарку који се гаси блескати риђе светлости, док ће заслепљујући снег звезда блистати целога. дана на црноме небу, кроз ледепи зрак. Ето шта ће видети; али, у њиховој затупљености, они чак неће ни знати и да виде штогод. Једнога дана, последњи међу њима, пепустиће без љубави и без мржње у непријатељском небу последњи дах људски. А земља ће се окретати, но-