Srpski književni glasnik

538 СРпски Књижевни ГлАСНИК.

сећи кроз неме просторе прах човечанства, Омпрове спевове п узвишене рушевине грчких мрамора, прилепљене за њена залеђена ребра. И ниједна мисао неће се више винути ка бескрајности, из недара овога глоба где се толико усуђивало, бар никаква човечја мисао. Јер ко може рећи да тада друга каква мисао неће добити свест о самој себи, п да ли гроб где ћемо ми спавати неће бити колевка. једне нове душе Које душе, ја не знам Душе пнеекста. може бити.

Поред човека, у пркос човеку, инсекти, челе, на пример, и мрави, већ су учинили чудеса. Истина је да челе и мрави, као п ми, хоће светлости н топлоте. Али има мање зипмљивих бескичмењака. Ко зпа каква је булућност њиховога. рада п њиховога стрпљења 7

Ко зна да земља неће постати добра за њих онда када престане то бити за нас“ ко зна да им једнога дана неће доћи свест о њима самим и о свету 7 Ко зна ла не ће п онп хвалити Бога 72

Пезнање је потребан услов, нећу рећи среће, него еамога опстанка. Када бисмо све знали, не бисмо могли ни једнога часа подносити живот. Осећања која га чине или пријатним, или бар сеношљивим, рађају се из лажи и хране се илузијама. |

Када би, као Бог, један човек имао петину, једину истину, и испустио је из руку, свет би од ње био егрешен пи васељена би се убрзо расгурила као сенка каква. Божанска истина, као и страшни суд, емрвила би је у прах.

Тражити један морал од науке, то је излагати се свирепим разочарањима. Пре три стотине година веровало се да је земља средиште свега. Ми данас знамо да је она само једна згуснута капља сунца. Ми знамо да васељена, у којој смо ми само блудећа прашина, порађа и прождире у једном вечитом раду, ми знамо да она без престанка рађа и да убија звезде. Али у чему ће наш