Srpski književni glasnik

Из ЕПикурРОвА ВРТА. 539

морал бити промењен тим чудесним окрпћима 7 Да ли су мајке више или мање голеле своју малу лецу7 Да ли више или мање осећамо лепоту жена“ Да лп срце другаче куца у грудима јунак! 7 Не! не! била земља велика или мала, човека се то ништа не тиче. Она је довољно велика, само ако се на њој пати, само ако се на њој воли. Патња п љубав, ето два близначка извора њепџе неисцрпне лепоте! Патња! каква божанска заборављеница/! Ми јој дугујемо за све што је добро у нама, за све што даје вредност животу; ми јој дугујемо милосрђе, ми јој дугујемо храброст, ми јој лугујемо све врлине. Земља је само зрно неска у бескрајној нуетињи светова. Али ако се пати само на земљи, она је већа но сав остали свет. Што велимг она је све, а остало није ништа. Јер ван тога, нема ни врлине ни генија. Шта је геније, ако не уметност ублажити патњу“ На томе једином осећању природно почива морал. Врло велики духови, знам то, ранили су ce лругим надама. Ренан се са осмехом предавао сневању једнога научног морала. Он је имао у науку готово неограничено поверење. Он је веровао да ће она променити свет, јер пробија планине. Ја не верујем, као он, да нас она може обоготворити. Право рећи, ја то нимало пи не желим. Ја не осећам у себи материје за јелнога бога, па ма колико он мали био. Моја слабост ми је драга. Ја полажем на моју несавршеност као на мој разлог опстанка.

Има једна мала слика Жана Бероа која ме чудновато занима. То је дворача Графар; јаван збор где се види како се пуше мозгови Заједно са лулама п лампама. Сцена се без сумње окреће у компку. Али како је дубока и истинита та комика! како је она меланхолична! Има у тој чудној елици једно лице које ми само за се боље помаже да разумем социјалистичкога. радника но двадесет свезака. псеторије п локтрпне, лице онога малога ћелавога човека, који је сав у лобањи, без рамена, који седи за предеелничким етолом у своме шалу, један радник уметничких