Srpski književni glasnik

540 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК,

пропзвода свакако, човек од идеја, болешљив п без натопа, аскет пролетаријата, светац радионице, целомудрен и фанатичан као свеци Цркве, у првим данима. Свакако, ово је један апостол, п када га човек гледа осећа да се нова једна религија родила у народу.

Налазаћи се у. Сен-Лоу, пре десетак година. сретох, код једнога пријатеља који је становао у тој брдовитој вароши, једног ученог и речитог свештеника. са којим сам са радо разговарао.

Неосетно сам био задобио његово поверење и ми имађасмо о озбиљним предметима говоре, у којима је он подједнако показивао продирну тананост свога духа M божанску безазленост. своје луше. То је био мудрац п светац. Велики казуист п велики теолог, он се изражавао 'а. толико јачине и чара да ништа у тој малој вароши није ми било тако лраго као да њега слушам. Што се тиче стаса, облика и спољашности, то је било чудовиште. Замислите хромога п усуканога кепеца, кога без престанка. тресе пгра светога Гија,“ п који скакуће у својој мантији као у врећи. Плаве витице косе на челу, откривајући његову младост, чиниле су га још страшнијим. Али на послетку, како је изазвао моју храброст да га право у лице гледам, његова ругоба поче ме силно Занимати. Ја сам га посматрао и размишљао. Док су његове усне откривале у једном осмеху црне остатке три зуба, и док су му се очи, које су тражиле небо, колутале у закрвављеним капцима, ја сам му се дивио и далеко од тога. да га жалим, завидео сам му као створењу тако чудесно обезбеђеном потпуном наказношћу тела од свију немира пути, од слабости чула и кушања. које ноћ лоноси у својој тами. Држао сам га за најсрећнија међу свима људима. И тако једнога дана, када смо обоје си-

Г Ба дапзе де бат Опу, сћогеа, хорабх, је болест која се састоји: у пепрекидним, невољним и негуредним покретима. Светоме Ги у обраћало се за лечење од те болести — Преводилац.