Srpski književni glasnik

а о

Из ЕПикуРОВА ВрРТА. 1

„Треба да радим пошто живим“, вели хомункулус који је пзишао из ламбика. доктора. Вагпера.“ И, у ствари, живети значи радити. Па несрећу, спекулативан дух чини човека неспособним за делатност. Царство пе припада онпма који хоће све да разумеју. Слабост је видети преко блискога циља. Нису само коњима п мазгама потребни наочњаци па да граво пду. Филозофи се заустављају на путу п ход прометну у шетњу. Приповетка. мале Црвенкапе јесте велика поука државницима који носе лончић са маслом HU He треба да знају да има лешника на шумским стазама.

Што више мислим о људском животу. све више држим да му за сведоке н судије треба дати Иронију п Милосрђе, као што су Егпићани призивали на своје мргве богињу Изиду н богињу Нефтиду. Иронија и Милосрђе јесу Ba добра саветпика; један, осмејкујући се, чини нам живот пријатним; други. који илаче, чини нам га светим. Иронија коју ја призивам није никако свирепа. Она се не подсмева ни љубави, ни лепоти. Она је блага и благонаклона. Њен смех утишава гнев, ни она нас учи да се смејемо пакосницима п глупацима ; без ње могли бисмо бити толико слаби, да их мрзимо.

Време у своме бежању рањава илп убија наша најватренија и најнежнија осећања. Оно слаби дивљење, узимајући му његову природну храну: изненађење и чуђење; оно ништи љубав и њене лепе лудости, оно уздрма веру п наду, оно скида цвет, скида лисје са сваке нежности. Нека нам бар остави милосрђе, да не бисмо били затворени у старости као у каквом гробу,

Милосрђем постаје се одиста човек. Ми се нећемо прометнути у каменове као велики безбожници старих мита. Имајмо милосрђа према слабима, јер они трпе го-

Г Гете, други Фауст.