Srpski književni glasnik

BBO СРпски Књижевни Еласник.

овакав разговор између кмета п тога „спротана“ Павла, кад су остали сами:

„— Кмете, рече ли ти оно истину 2 упита Павле сав блед као крпа.

Кмет га погледа па га чисто паљути онај поглед Павлов.

– Сушту петину, рече.

— Онда... један од нас двојице пеће живети, рече оп етришптиим гласом“...,

и, после тога, они иду на двобој, који у осталом није без интереса и оригиналности. Кад овакве ствари читамо у француским новелама, то нас много не буни, али у српској приповеци, међу сриским сељацима, па овај топ п овакво понашање — може Г. Веселиновић, као што је једанпут при еличним замеркама критичареким по ралпо, доказивати колико хоће како ми не знамо сеоски живот, па смо због тога склони да много што шта огласнмо за неприродно што је у ствари природно, ми му веровати нећемо.

„Чудан човек“ је у овом погледу још чуднија ствар Hero „Мегдан.“ Оно што је у овој причи описано, још је мање вероватно и истинито него оно у претходној. Има неки Марко џ неки Милисав у селу, па Милисав у некој свађи „потеже нож те Марка у трбух“ ; то је прва слика. Друга слика је у рату, за време боја: Милисав је рањен, а Марко набаса на њега, зачуди му се, пропита га о рани, п онда, као сажаљив човек п. без пкакве помисли на освету, узе га и понесе на завојиште, заниткујући га уз пут да га није у ношењу повредио; кад га је донео до завојишта, Милисава облију сузе благодајности, H OH топло захвали тако добродушном Марку. То је све још добро, још може да иде, али долази трећа слика. „Прође прилично времена од то доба, сврши се и други. рат,“ кад једно јутро а Милисав сав крвав. Шта се то десило 7 Нашао га Марко, тај добри пи неосветољубиви Марко, и то после толико времена, па га левчом од кола изударао и изубијао. Јер вели (он даје и врло суптилно објашњење овог свог поступка), ако је према Милисаву био добар у рату, „оно је било у рату, онда смо били