Srpski književni glasnik

25: БН M: ROLE. 555

менути да су се нашли почеци јелне позоришне критике, — једине ваљада коју је Недић писао — о г. Гавриловићу у улози Шајлока, и покушаји једног превода Ричарда Ш, и то, — што за цело нико не би очекивао, -— у стих )вима. Поред свега овсга остало је у рукопису доста одломака од уводних, чланака, хроника, критика пи т. д. које је Недић намеравао да напише.

„гТегопие Матице (pače доноси, у последњој свесци за ову годину, радове посве нејелнаке вредности. Док на јелној страни имамо озбиљан историјеки есеј Г. Јована Томића о .„Мегдану у Срба ХУГ и ХУП столећа“, интересанган чланак Г. Пере Марковића о. „Бројном опалању Срба п Хрвата у Хрватској и Славонији“, и једну расправу Г. Д-ра Јована Скерлића о пок. Педићу. која се одликује п лепим литерарним обликом пи оштроумношћу анализе. — дотле на другој сеграни имамо „Мраз“ oj Г. Пере Талетовог пи „Нашу савремену лепу књижевност“ од Г. Милана Недељковића, два рала каква озбиљан књижеван лист не доноси ни у највећој оегулиш. рукопиеа“ „Мраз“ је имао да буле позоришни комад у једном чину, па како то није испао, писац га. је, за невољу. назвао „лрамском сценом“. Савршено збуњен Ибееном и Хауптманом, Г. Талетов је покушао да и он напише нешто у сепмволистичком маниру, нешто што ће биги и врло поетско пи врло философеко пи врло тајанствено. На жалост, како оне особине којима се Г. Талетов кло писац одликује, нису ни поетске ни философске, то јењеегова „лрамека сцена“ остала у својој тајанетвености сасвим празна тако, да нам местимице чини утисак диалоговане беемпелице. Зашто се тај млади човек не држи књижевне критике, управо књижевне хронике. за шта би, судећи по неком његовим досадашњим радовама, пмао много више. епособности7 „Наша савремена лепа књижевност“ од Г. Милана Недељговића још је мање достојна „.Летописа“. Ма да већ одавно немамо никаквих илузија о књижевној вредноеги Г. Педељковића, пама је тешко ве: ровати да. је он овај чланак писао у тренутцима потпуне прибранпости. Говорећи о ерпеким књижевним листовима проплим и садашњим, он назива Недићев „Српски Преren“, прво. „Књижевни Преглед“, па онда, — да би се зар поправио, — „Књижевни. Гласник“. Кад. је већ нашао за добро ла наше пме “да Недићевом листу, било је очекивати да, радпо'пеће 'јасености, 'ако не тачности,