Srpski književni glasnik

( је

=. ~

„У. СРпски. КњижеЕВвНИ ГЛАСНИК.

нама да име Недићевог листа, п ла иас назове „Српски Преглед.“ Али не! Г. Недељковић назва и нас „Књижевни Гласник“, као што је пре тога назвао и Педићев лист. Од туда извесна конфузија. али, како изгледа, Г. Недељковић се налази у њој као рпба у води. Од многобројних опазака којима његов чланак обилује. помињемо само једну, ону која се, случајно, бат нас тиче, а по којој се најбоље може судити пи о оенованости оних других. PP. Недељковић нама замера што смо изгубили „пационалио тле“, дајући „императивно“ српском духу „страну неприродну дпрективу“, са чега представљамо у сувременој српској књижевности „луксузно ексотично биље“. Ми остављамо на страну Недељковићев језик који није баш онакав какав би требало да буле код једног човека који чврето стоји на „националном тлу“. Ми се само питамо, на основу чега Г. Нелељковић доноси овај суд о нама“ Како изгледа, на основу тога, што „обраћамо више пажње француској савременој књижевности него нашој рођеној.“ Међутим, ове године, ми смо у књижевном прегледу п у оценама и приказима „обратили пажњу“ само на две франиуске књиге, на Успомене Жила Симона пи на једно дело о Војној Г раници. зашто смо говорили о овој другој књизи, није потребно објашњавти, а што се тиче Жила Спмона, Г. Недељковић нека слободно верује да тај упокојени академик, са својим успоменама из доба Луја Филипа, не:спада у „сувремепу франпуску књижевност.“ Ми се не бисмо задржавали на радовима Г. Талетовог и Г. Недељковића да онп нису карактеристични за уређивање ..leromuca.“ Док се чисто научно део тога листа доста брижљиво уређује, дотле белетристичко-књижевнип део. онај дагле за који уредник „ЈТетописа“, Г. Милан Савић, нарочито одговара, далеко је ол тога да увек буде одабран. Пре него се појавио Г. Талетов са својим драмским „вежбањима“ и Г. Недељковић са својим критичким рапсодијама. ту је заузимао врло угледно место MH онај узнемирени Г. Св. Стевановић са својим патолошким галиматнасом. Требало би да FP. Савић једном разуме да има ствари које се смеју примити свугде пре него у лпет „Матице Српске.“ Свему има границе, па треба да је буде и уредничкој широкогрудости Г. Савића. И сувише се већ омашака у урсђивању „.leromuca“ објашњавало добротом његова срца; олизу је време сад ће се оне моћи објашњавати само његовом оскудицом критичког смисла.