Srpski književni glasnik
566 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИЕ.
— То је било давно! — упале Перо, поклонивши се до земље,
— Ништа за то, — одговори комесар. — Ми, али.. не смијемо заборавити, ни за случајности прије сто голинах... То је, наиме, потребно... Видите. како ово 30. aBEyje mpoTBB Bawa... Ho ja bac He ћу више 3; тварачи... Слободни сте... Само у вароши не можете остати. Морате, овога трена, натраг, ако не желнте да употребим силу...
Перо не одговори ништа. Само му бркови заиграше х затрепта очима...
И, не рекавши ни збогом, отрча у хотел...
— ЈА. какав је то посо, ноћиват на другом мјесту, а мени не казат, — прекори га Данило, чим га опази. Стајао је у ходнику хотела, трештен пијан и љуљао се час на на једну час на другу страну, као шеталица од, сахата. Око њега се окупиле собарине и сва остала елужинчад хотелска. Сви ra задиркују M церекају се. ако каткада јаче удари леђима или раменом о. зид.
— А ти се наппо, неерећо! — дрекну Перо.
— Од муке! — дочека Данидо... — Оставно ен ме сама. Напио се ја... А ако ти је криво. ено ти суда. па ме тужи... Не бојим се ја...
Перо пизмахну руком NH љутито га удари но рамену.
— Хајде тражи кола! — викну. — Ама одма!
И оде у собу.
–- Фала Богу, кад ћу дома, — рече сам. себи. Нити мени треба жена, ни нико... Ђез главе се не може живјети, а без жене може... Најбоље ко п до сад...
На узе ствари п поче их савијати и уређивати. И. што их је више савијао, све му на срцу лакше...“ Као оловом да му је било оковано, па се сад почело топпти... Дође му, чак, и ла запјева. И полако, тихо поче циједити кроз зубе: |
Овде чува Тодора Широм миром до моја...
— Аха! — зачу се .ујеланпут Благојев глас. — Ево
нам га! |