Srpski književni glasnik

ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА, 267

И, зајелно, упалоше у собу и Благоје и поштовани пунац. Обојица се ознојили, уморили, на само дахћу п погледају се.

— А ђе сеп ти био 7. — запита пунац Перу, мало оштријим тоном.

— А тто питаш — оспјече Перо осеорно.

Пунац се намргоди.

— A ко ће те пптат ако нећу ја“... Знаш ли ти ко сам ти ја)... И шта ти мислиш: шта могу ја... Ја хоћу ла ми кажеш: ђе сп био и што купиш ове ствари овђег 'Đe hem?...

— Дома. осијече Перо.

Стари се одуприје рукама о кукове и унесе му .се у лице.

— А вјенчање7 — запита.

— Не може бити!.. Мене полиција проћерује... Наређује ми да одма иђем...

— Ха, ха, ха! — засмија се Благоје. — Невјешто ти ли лажеш, мој лијепи брате...

— Ако мислите да лажем, ено полиције, па питајте! брекну Перо, окренувши им леђа.

Стари погледа у Благоја, а Благоје у старога.

— Па лијепо! — рече Благоје. — Ми ћемо pe сјутра повести ђевојку за њим, у касабу, па нек се тамо вјенчају...

— Тако је! — потврдп стари. — Довешћемо је у касабу.

И обојица пзађоше из собе.

— Ако ово није какво проклетство. онда га п нема! — уздахну Перо.

Па сједе п поче писати брзојав Јефтану:

олазим у пешак. Поздрави пријатеље. Перо.

Прочита га још два пута, поправи нека слова пи даде послужитељу да га однесе. Затим запали цигар и, лупкајући претима по прозору, очекиваше кола...