Srpski književni glasnik
ЖЕНИДБА ПЕРЕ КАРАНТАНА, 267
И, зајелно, упалоше у собу и Благоје и поштовани пунац. Обојица се ознојили, уморили, на само дахћу п погледају се.
— А ђе сеп ти био 7. — запита пунац Перу, мало оштријим тоном.
— А тто питаш — оспјече Перо осеорно.
Пунац се намргоди.
— A ко ће те пптат ако нећу ја“... Знаш ли ти ко сам ти ја)... И шта ти мислиш: шта могу ја... Ја хоћу ла ми кажеш: ђе сп био и што купиш ове ствари овђег 'Đe hem?...
— Дома. осијече Перо.
Стари се одуприје рукама о кукове и унесе му .се у лице.
— А вјенчање7 — запита.
— Не може бити!.. Мене полиција проћерује... Наређује ми да одма иђем...
— Ха, ха, ха! — засмија се Благоје. — Невјешто ти ли лажеш, мој лијепи брате...
— Ако мислите да лажем, ено полиције, па питајте! брекну Перо, окренувши им леђа.
Стари погледа у Благоја, а Благоје у старога.
— Па лијепо! — рече Благоје. — Ми ћемо pe сјутра повести ђевојку за њим, у касабу, па нек се тамо вјенчају...
— Тако је! — потврдп стари. — Довешћемо је у касабу.
И обојица пзађоше из собе.
— Ако ово није какво проклетство. онда га п нема! — уздахну Перо.
Па сједе п поче писати брзојав Јефтану:
олазим у пешак. Поздрави пријатеље. Перо.
Прочита га још два пута, поправи нека слова пи даде послужитељу да га однесе. Затим запали цигар и, лупкајући претима по прозору, очекиваше кола...