Srpski književni glasnik

BOS Српски Књижевни Гласпик.

Полако миче низа поље вално,

Измеђ' жбунова и цветова сами',

Као дух блудње, једнолико, стално...

И сен му бледи нестаје у тами... Као што има цветова који се развијају и миришу само за заласком сунца, у летњој ноћи, тако се и душа овога. младога човека дизала из чамотиње свакодневице, стресала прах земаљски и ширила племенити мирис свој у мистичном додиру са идеалом.

О душо моја, сањалице сетна, Куда би, куда иза магла они', Низ равна поља, успавана, цветна, Каква те чежња у незнано гониг

За чиме чезнеш у сновима тајним, Немирна вечно као бескрај сами Далеко тамо просторима сјајним

Где светлост неба недостижно мами;

Куда би, куда, луталице моја,

С плашљивим надом за сутоном благим; Чему се вечно шире крила твоја

И тежња диже у сновима драгим!

_ . — -_- — = — —-— —~— =

Ох, спусти крило што те жудњи води

И чежљив поглед са бескраја сиви',

Ноћ се већ мирно са покојем своди,

Ох, успи једном, неспокоју живи! „Вече је твоје!“ узвикнуо је „замореној мисли“ својој, тим сањаријама и преливањима своје душе. Чежња и љутња. духа иду у летње вечери; дубока беда душевна, клонулост, безнадежност иду у маглене јесење дане, уз грактања. црних тица под сурим и плачним небом, када ветар преко свелог жутог лисја пева погребну песму „свему је што је живо било.“

Суро небо немо ћути,

Мре јесењи мутни дан, И листови шуште жути —

Пуста земља. — Тужни пути Што их граком прати вран.

У те тужне тренутке оп је испевао ону симфонију Јесења кишна песма, мутну као што је оловни час када је ~