Srpski književni glasnik

OE ay A46e a OE My 2 ер а EIN a

A:

| Tyvwumo.. JeHonnK, дуг и влажап

| Јесењи дан се тмури;

Плаче без краја, болно плаче

Суморан бескрај сури; —

У мртви сутон што се хвата:

> Једначи, јеца весма,

– По трулом лишћу, преко блата,

: Стара, болна и полагана У богих, мутних, штурих дана.

: Јесења кишна песма...

Спомени давни тиште, тиште, И с њима век се чами.,

Јеца и плаче давних дана 'Поспана болна и лгана,

· Јеца и плаче у 10ј тами,

Ко глухи жубор суза сами Далеке среће песме.

· Јадни Луковић ! Целога свог живота, он је ослуш-

и, и жељкао ту „далеке среће песму“, али је место

вља, прав као бор, чио као соко, жедан и пун жи| имао је неодољиву склоност да се зауставља над аховитим проблемом смрти. „И лишће шушти гробом“, | je ce једна песма његова, док је друга, суза над ом окићеним NpcroM“, Најбоља његова песма, она ће. та надживети и остати у антологијама српске

ер је, тужан био дан, Мртва се јесен свали:

Ох, даждило је, даждило, Када се роди мали.

· Суморно небо жалосно

= Облачје слило ћутом,

А хладни ветар шуштао

По свелом лишћу жутом,

39.

А

, | “

Уа : AN"

а ~

: :: њ 27

7) „а "а о) ““