Srpski književni glasnik

634 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

две дисциплине у његовој књизи! Ко би по његовом излагању судио о садржини, т.ј. о утврђеним истинама и теоријама те две дисцпилине, тај би доиста морао доћи на теорију г. Миловановића, да су све научне истине пронашли сељаци, и да у науци нема ничега чега не би било у инстинктивној умности простих људи. Психологија и Логика у излагању г. Миловановића садрже један низ баналних и сасвим обичних посматрања без икаквог дубљег реда и анализе, или боље рећи, истине откривене у науци тако су измешане са опажањима простих људи о истим објектима, да је доиста немогуће рећи, које су истине открили прости људи а које научници, пошто је г. Миловановић с једне стране истине, које су пронашли прости људи, обукао донекле у научну форму, а с друге стране научне истине, једно својим рђавим разумевањем друго својим недовољним познавањем и треће својом наклоношћу за варварским простачењем (што се огледа и у његовој терминологији, где се поред дпазт научних израза за сасвим обичне појмове налазе простачки изрази за најапстрактније појмове) учинио тако бледим, онакаженим и управо умртвљеним, да његова књига са ове друге стране своје преставља право гробље тих наука. И наша шетња по томе гробљу била би и сувише тужна, кад у књизи г. Миловановића не би било других страна, које ту тугу умањују. Да прегледамо укратко садржину ове друге књиге његове.

Пошто је у укупном погледу утврдио, да је осећање централни појав душе — једна истина, коју он изражава тако, да само онај који већ за ту истину зна, може видети, шта управо хоће да каже — он овако почиње своју „студију Пеихологије“. „Говорити о пеихолошком и логичком развитку духа људског, а не поћи с тим до краја, до првих узрока духа и живота, са свим је недоследно, а поћи тамо и изгубити се у празном нагађању, у апстракцијама које саме по себи немају никаквог значаја сума је недоследности“. Како, као што даље г. Миловановић вели, нечег трећег нема, то је лако увидети,

ž : Д AZ e Eee ak “Ok ONA 2 a a Ерера

1 ji KZ а УВ У,

ји,