Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 687 залности, које је од фундаменталне важности, он само узгред као једну ствар од мање важности спомиње (в. стр. 126). Његово разлагање о односу узрока и ефекта (в. стр. 132) показује само како човек мора и знати и умети мислити, па да може решавати тако крупне проблеме. Јер хтети решавати тако крупан проблем а не знати у чему се састоји принцип еквиваленције узрока и последице (в. стр. 139 где се овако вели о томе: „да је узрок раван ефекту, и да су узрок и ефекат два израза за једну појаву, лице и наличје једног истог чина“), то не иде. Његово разлагање о методима научног испитивања узрока само је бледа сенка Миловог излагања о томе. На послетку његово излагање о индукцији и дедукцији, анализи и синтези, класификацији, доказу и т.д. потпуно су у складу са већ наведеним деловима његове књиге. У одељку о науци понавља писац своја већ из прве књиге позната гледишта на њу, а. у завршном одељку о критици износи, како критика не треба да води рачуна о појединостима у каквом научном или философском делу већ само о основној идеји његовој, не питајући се како је то могуће, ако се та основна идеја ослања на поједина факта.

Књига г. Миловановићева кипти нелогичностима. Ево неколико таквих места, од којих су понека прави галиматијас. „Јер по самој природи сазнања и доказивања, човек увек претпоставља да постоји нешто што би“ тек ваљало доказати“ (стр. 25). „Јер где нема различнога, као што смо већ поменули, ту сличавање не долази у питање, него је схваћање тренутно инстиктивно“ (стр. 42). „На крају крајева и о њима (реч је о осећањима) се може рећи само. толико да су у природи саме ствари и сва објашњења у том погледу могу се односити на њихову јачину, јер од саме јачине и зависи, хоће ли се нешто сматрати као афект или као обично осећање, хоће ли се звати овим или оним именом“ (стр. 51). „Истина је дакле оно што је, оно што је исто с другим нечим или на крајњој анализи она је оно што је исто