Srpski književni glasnik

636 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

гије. За њега је воља и трећи „чиниоц поред интелекта и осећања“ и у исто доба он ју своди на осећање и интелекат (стр. 63). Његова разлагања о темнераментима сновима, илузијама и тд. нека су врета психолошког рожданика и сановника.

Пишчева „студија Логике“ не зна се да ли је гора или боља од његове „студије Пеихологије“, али узето „све у свему“ она је ипак гора од ове друге. Писац не уме да разликује Метафизику од Логике и метафизичку Логику од формалне Логике (стр. 103 и д.) Његова одредба односа, Логике према Пеихологији и Граматици сасвим је конфузна. Постанак појма из перцепције и ове из сензације писац описује тако нетачно, да то описивање показује да он то троје не уме разликовати једно, од другог. Одељак о судовима (или расуцима, како их писац назива) испод сваке је критике. Ту писац критикује Кантову теорију о аналитичким и синтетичним судовима и његову теорију о априорности и теорију апостериорности тако, да је резултат свега тога смеша и конфузија свих тих појмова. Са гледишта нелогичности најлепши је одељак о закључцима. Ту писац критикује теорију силогизма, одбацује дедуктивни па прима само индуктивни закључак, па ипак на крају свега тога тврди да „кад се иепише већа премиса силогизма, н. пр. еви су људи смртни, све је речено што ваља знати“; међутим кад се већ једном утврди да је индуктивни закључак једини оправдан, каквог емисла има онда наводити горњу премису силогизма, која је тиме Је трзо искључена. Одељак о узрочности показује како писац нема појма о томе великом и фундаменталном проблему. У чему је разлика између рационалистичког и емпиристичког, метафизичког и позитивистичког схватања узрочности, то писац незна. Он тврди, да се метафизично схватање каузалитета састоји у тврђењу непознатих агенса (сила) у појавама, што је у. толико нетачно у колико метифизичар баш тврди, да се те силе дају сазнати, док нпозитивист тврди да се оне не дају сазнати. Јумово гледиште на проблем кау-

| 3 | ]