Srpski književni glasnik

= појави на оној небу које је осветљавао; п "тада, | успоривши своју брзину, баци на реку дугачку пругу, која је стварала безбројне звезде; п ова сребрна светлост · увијаше се чпсто до дна, као нека-змија без главе по- за кривена светлим краљуштима. Ова слика личила. је. и на а неки џиновски свећњак, низ који су се низале капи раели топљеног дијаманта. Тиха поћ ширила се око њих; про- | ЊЕ. _ стране сенке виделе су се по лијићу. Ема је, упола зани | творених очију, дубоко удпсала свежи ветар који је дувао. Они нису ништа. говорили, јер беху сувише занети својим мислима. Љубав из минулих дана поново je пе "испуњавала њихова срца, бујна и нема као река која je. текла, с чулном милином коју је доносио мирис јасмина, | п застирала њихове успомене сепкама већим и меланхоличнијим но што беху сенке непомичних врба које су се пружале по трави. Често је по каква ноћна животиња, | E јеж или ласица, полазећи у лов, померала лишће или ce. овда онда чула по нека зрела бресква која је сама. Пал дала са гране. — Како је лепа ноћ! рече Родолф. : — Имаћемо п лепших! одговори Ема. ње И, као говорећи самој себи, додаде: АНИ ЊЕ — Да, биће пријатно путовати... Запто сам тако : тужна, међутим Да није томе узрок страх од неизве- | сности... или што остављам своје навике... или...2 Не, него # превелика срећа! Како сам малодушна, је лиг Опрости ми. 3 — Још није доцкан! узвикну он. Промисли се, можда, ћеш се покајати. | — Никад! рече она с ватром. И, приближивши му се, настави: ДРЕ — Каква ме несрећа може задесити 7 Нема пустиње, ce нема провале ни пучине преко које ја не бих прешла с тобом. Што будемо више живели заједно, осећаћемо = се као у загрљају којп је свакога дана све јачи, све ·потпу E Нећемо имати ничега што нас Hr никакве |

чито... Кажи шта, одговори ми.