Srpski književni glasnik

у “

и И и и VO

MW Пије

Рт

„

— Јер напослетку, узвикивао је он са силним покретима, ја не могу отићи из земље, узети на врат једно дете. | | #.

Он је говорио себи ово, да би био што одлучнији.

— Па онда, непријатности, трошкови... Ах! не не, по хиљаду пута не! то би било и сувише глупо.

XIII. Чим је дошао кући, Родолф одмах седе за свој сто · за писање, испод јеленске главе која је красила зид као. трофеј. Али кад узе перо у руке, не умеде ништа а те тако, наслонивши се лактовима, стаде размишљати. | Ема му се чињаше заостала у лалекој прошлости, као“ да је његова одлука ставила између њих, наједанпут, и огромно растојање. Ђ > Да би је у неколико имао пред очима, он потражи“ у орману, у зачељу своје постеље, једну стару кутију од рајнског двопека, у којој је обично држао своја женска. писма, пи из ње се диже мирис влажне прашине и сасушенпх ружа. Најпре спазп једну џепну мараму, · прошарану избледелим пегама. То беше једна њена ма- рама коју је имала кад јој је једанпут ишла крв на нос за време шетње; он се тога више и не сећаше. Поред | ње, потиснута у угао, стојала је мала ecHMKa KOjy My Ема беше дала; њена хаљина учини му се натрпана, а њен поглед врло бедна утиска, па онда, гледајући тако > ову CmMRy M cehajyhm ce meHor oOpacma, прте Емине. по мешаште се мало по мало у његовом памћењу, као да су се живи и насликани лик, тарући се један о други, узајамно | о потрли. Он на послетку узе читати њена писма; она беху у, пуна објашњавања која су се односила на њихов. пут ЊЕ. кратка, с подробним напоменама, и салетљива, као писма

2183

пословна. Он зажеле да види. аутачка, она ранија, да. би

ар А ји ~ Oe