Srpski književni glasnik

750 СРпПпски Књижевни ГлаАСНИК.

Потражих кваку да отворим, али је нема, потражих п електрично звонце али се уверих да тврђава Св. Варваре не хаје за електрику и да тај „знамен“ двадесетог века није јоште дошао до Алпканта. Не остаде ми ништа друго но да ударам штапом. Ударах све јаче и. јаче, али одзива нема: град је затворен. Погледам јоште једном на план вароши п тврђаве, мислећи да сам погрешио и дошао на странпутицу и на каква споредна, затворена врата. Употребим и бусолу да се тачно управим, али се

напослетку уверих да су ово главна ип једина врата за |

улазак у град. На моју велику лупу дође и једно чобанче, са својим повећим пеом, које је пасло две мршаве козе у близини града. Покушах да се опријатељим са овим полудивљим номадима, обећавајући добар поклон дечку ако се уз моју помоћ попне на зид или на капију п доведе или довиче стражу да ми отвори. Али чобанче одбије моју понуду и извали се у близини са својим псом и козама на сунцем огорели коров, гледајући пажљиво шта овај упрашени п тврдоглави странац хоће са Светом Варваром, кад се тај град не да освојити!

Тако сам пре неколико дана свратио био нарочито у Сагунт да видим његов славни историски град, који је познат са освајања Ханибалова у другом пунском рату. Изгубио сам био цели дан тражећи чуваре и напослетку рекоше да су у граду, али нађох град затворен, а чуваре никако. Напослетку попео сам се са великом муком на једну пола срушену кулу, с које сам се једва жив сишао, да бар могу да кажем да сам био на Сагунту. То ми је било прво наседање у мом кратком бављењу у Шпанији.

Али ово друго наседање било ми је спецпално непријатно, те сам се решио да употребим сва срества да уђем у град. Обузело ме је било тако звано „туристичко беснило“, које чини да човек губи све појмове о могућем и немогућем у своме предузећу. Латим се напослетку последњег срества, извадим револвер п опалим неколико

Не . ни Еј оте