Srpski književni glasnik

А ЖИКА НТ КЕ. 781

метака да побуним чуваре те да ми бар отворе, а после

нека буде шта буде са мном и са мојим револвером.

Но и од овога не би ништа. У граду све мирно. Само зачух велико кобељање низ брдо; уплашени пуцњавом, чобан, његов пас и његове две козе котрљали су се низ брдо, тако несвесно, једно преко другога, да сам и у овом жалосном положају хтео да пукнем од смеха. На скоро и они побегоше иза брда, п ја остадох сам да делим Косово са алпкантском тврђавом.

Сунце је било већ високо, жега све већа п већа, а ја сам стајао немоћно и мирно, скрштених руку. Мислио сам да је очевидно све подвала, и да се дају дозволе за улазак, али се град никоме не отвара.

У зло доба — добре идеје долазе често или доцкан пли при крају — сетим се да сам машински инжењер и да преда мном стојп брава коју треба отворити, а да и то спада у мој занат! Истина да отварање туђих брава не спада и у частан занат; али ја сам имао у џепу дозволу да уђем, а како ћу отворити браву мислио сам да је моја ствар!

Отпочнем дакле да „штудирам“ браву, а посебице и начин како да је отворим. Извадим нож п почнем кроз пукотине, дрвене старе но тврдо оковане капије, да одврћем завртке и вадим чивије... Зној је цурио са мене као да сам био умочен у воду. У неколико махова изгубио сам био сваку наду да ћу отворити, али напослетку олабавих главни шип („риглу“), те ми тада би лако да га извучем из његовог беочуга, и ослободим оба крила.

Брава је сад била отворена п улаз слободан, али наскоро наиђох на нову муку. Врата су била одвише тешка, и по свој прилици требало је најмање два човека да је изнутра отворе, а отварање с поља било је веома трудно. Великим напором увучем десну руку у процеп, а мало по мало п десно раме; неколико потеза и ја сам био у граду!

Било је подне кад сам извршио ово напорно п тврдоглаво дело. Потражим у џепу моју дозволу да је по-