Srpski književni glasnik

Dia. TA

а. А А

ш ст 1, = же

сшту и

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. тед

штампања његове фебруарске свеске наговестио да ће штампати једну критику на рад оцењивачког сула за скице за тополску цркву, али коју, како сам вели, и није могао целу да прочита „јер је неразумљиво и збуњено написана“ — па је ипак штампао! И чудно и загонетно! И ако је збиља чудно, да после овакве сопствене оцене уредник штампа такву критику, ипак није загонетно, кад се позитивно зна, да је она иста рука, која је за ту свеску пружила рукоппе чланка „Радијум“, пружила и овај рукопис поменуте критике. И ако не претендујем на колегпјалне обзире овде уплетених личности, на шта бих иначе у овом сучају, бар због овакве рђаве критике, имао права, ипак се моји осећаји буне на ову особену врсту уцене, која не доликује озбиљним људима.

У тој критици, томе хаосу од фраза и недоследности, изгледа да је критичар хтео да изведе како оцењивачки суд није умео да цени вредност његове скице, те је доделио награде само оним скицама које су по његовом

резоновању илп копије старих српских црквених грађе-

вина, или се, ако су и нешто прерађене, у главним својим мотивима ослањају на грађевине периода српског

"црквеног грађевинарства из доба Кнеза Лазара, а да 0-

цењивачки суд није схватио да треба модерно српеко црквено грађевинарство да стоји више од ередњевековног као наставак овог, те да ово модерно представља доба цветања. српско-византиске црквене архитектуре на српском земљишту.

Омешно изгледа да Г. Леко претенциозно, као са неке висине, хоће да даје лекције из старог српског црквеног грађевинарства оцењивачком суду, у коме је као председник био Г. Мих. Валтровић признати најбољи познавалац српске црквене архитектуре и Г. Драгутин Ђорђевић, архитекта и несумњиво бољи познавалац и византиске и српске црквене архитектуре од Г. Лека. Овом напоменом не мислим да се као трећи члан оцењивачког суда заклањам за имена ових спремних и савесних струч-