Srpski književni glasnik

309 СрРпски Књижевни Гласник.

18. јануара.

Био сам ономад на забави; био сам само“ зато што је и она била ту.

Када сам ушао у салу, она је седела замишљена, скоро нерасположена. Била је обучена у бело; ја у црно, прописно.

Питао сам је зашто је нерасположена. Она ми одговори да је била нерасположена, јер пзвесни господин није био ту; напротив, сад отпада евако нерасположење: господин је дошао.

Ко ли је тај срећни господин 2

21. јануара.

Јуче сам навршио двадесет и четири године. Прва похода била ми је на гробљу: ја волим гробље, јамачно зато што између мене и њега нема друге разлике до те што је оно мртво а ја живо гробље. |

Данас сам провео врло тешко, ноћ још теже. Видим да од мене ништа нема. И боље! Јер ја се бојим живота, оваквог живота; смрти се само могу радовати. Ништа, ни у мени, ни ван мене, не јамчи ми да ће ми се живот ма за длаку изменити.

А ја и сћм гледам да се што пре упропастим, двадесет је ноћи већ како не лежем пре два, три па п четири часа по поноћи: спремам се за испите. Не спавам више од три, четири часа дневно.

И због тога, јамачно, сваким сам даном све нервознији. И осећам лепо како та моја нервоза расте посте-

пено, све више и више, и, опет постепено, прелази у стару болест.

Синоћ сам био код ње. Толико сам сад, у мислима. заузет самим собом да на њу не смем ни да помислим. А кад ми она, у овим тешким часовима, нехотице, мимо вољу падне на ум, — ох, да знате колико ме то заболи! Тек ми тада у потпуној боји својој изиђе пред очи моја рођена слика... И ја почињем губити снагу.