Srpski književni glasnik

СИР ТИЧУ

Из Једног ДНЕВНИКА. #03

29. јануара. Вечерас је била чудновата: била је врло расејана и, у исто време, расположена, весела. — Једва чекам петак! — рече ми. — Зашто баш петак — сину ми кроз главу, али се не усудих питати је. Ја, међутим, у петак завршавам испите.

31. јануара.

Данас, у подне, заврших псепите : отресох се школе.

У обично време, пред вече, отидох к њој. Радовала се искрено и честитала ми свршено школовање. Кад, у разговору, напоменух да на јесен мислим ићи на страну ради продужења студија, она ме некако чудновато погледа, па рече:

— Зар се баш мора ићи 7

Не знам шта да мислим...

4. фебруара.

Данашњи дан за мене је смрт... али не, не смрт, јер то би за ме био спас, већ нешто много горе, страшније, ужасније...

Да сам при руци имао каква год оружја, ја бих се данае, вечерас убио...

Од вечерас моја нога неће више крочити у њену кућу; на то сам самога себе осудио: било ми је зло. До душе, она није била ту, али је била њена мати, и она ме је тако погледала да ја тај поглед, унаточ доброј вољи, никад не могу заборавити.

И још нешто. Ово је последња белешка у дневнику; више га нећу писати. Казна је страховита, а ја сам невин.

16. маја.

Данас ми је опет наспело да пишем дневник: било ми је зло. То ми је пре послужило као разлог за прекид писања. дневника; сад ми, ево, служи као разлог да опет пишем дневник. .

11*