Srpski književni glasnik

| |

—

7, a IT II S

Из Једног ДНЕВНИКА. #05 подсећа7 Зар вам не личи на људску борбу за живот Зар вам кандило не приказује верну слику човечјега животаг Зар живот није уље и водаг7 Разуме се, у већини случајева, више воде но уља...

Жижак у кандилу мога живота, од како се зажегао, вечито догорева. Он пуцкара, пишти, цврчи, али то не чује нико, ни Бог, ни људи: нико не може, или неће да му помогне, да долије уља, или воде...

25. маја. И ако не верујем ни у шта, ја сам ипак, у суштини, побожан.

Понеки пут су та побожна осећања толико силна да ја осетим неодољиву потребу да се помолим Богу. Али то не чиним никад; чини ми се да бих молитвом својом очигледно лагао и Бога и себе самога. Осем тога, још ми се чини да бих том и таквом молитвом понизио у себи човека, што никако нисам рад.

31. маја. Данас по подне однео сам и оставио револвер на исто место са кога сам га и узео. Ham сам кукавица, или ме је савест гризла због крађе. Можда је пи једно и друго, јер сам се одлучно, ако се уопште будем убијао (ни ес тим као да нисам начисто) да се убијем само из „свога рођенога“ револвера.

9. јуна.

Данас нисам никуд излазио. Око шест и по часова изиђех само да донесем новине. Бративши се кући, око седам часова, затечем њу: дошла са сестром у посету мојим сестрама.

Да знате само како ми је тад било... Неко тамно, неодређено осећање, и то не једно већ пуно најразновренијих осећања: и радост, и бол, и срећа, и очајање. Говорио сам врло мало, а толико сам имао да кажем...