Srpski književni glasnik

819 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

После свакога дуга који је платио, Шарл је мислио да их нема више. Али су наилазили нови, и то непрестано.

Он се обрати за заосталу награду од некадашњих лекарских услуга, али му показаше писма која је његова жена писала. И он се мораде извињавати.

Фелисита је сад носила госпођине хаљине; не све, јер је он неке сачувао, и с времена на време разгледао их у соби за облачење, у коју се затварао; она је била готово њенога раста, и кад би пошла из собе, Шарлу би се учинило да види Ему, па би узвикнуо: |

— Ох! остани! остани!

Али, о Духовима, она побеже из Јонвила, с Теодором, пошто је покрала све што је од Еминих. хаљина остало.

Од прилике у то време имала је госпођа удова Дипи част да га извести „о венчању Г. Леона Дипи, њенога сина, бележника у Иветоу, е госпођицом Леокадијом Лебеф, из Бондевила“. У честитци коју јој је послао, Шарл је поред осталога написао и ову реченицу:

„Како би се моја јадна жена радовала!“

Једнога дана када се, тумарајући по кући без циља, попео и на таван, он осети под папучом емотуљак фине хартије. Он га отвори и прочита: „Имајте храбрости, Ема! имајте храбрости! Ја нећу да унесрећим ваш живот“. То беше Родолфово писмо, које је запало било између сандука и ту остало, па га ветар, дувајући кроз тавански прозор, однео до врата. И Шарл остаде као | окамењен на том истом месту на коме је некад Ема, у очајању и блеђа од њега, хтела да умре. Он напослетку виде једно мало Р на дну друге стране. Ко ли је то биог | Он се сети честих похода Родолфових, његовог изненалдног нестанка и непријатности коју је осећао кад се после ; тога састао с њом, два три пута. Али пун поштовања тон у писму обману га.

— Можда су се волели платонски, рече он у себи.

У осталом, Шарл није био од оних људи који пепитују ствари до дна; он се трже испред доказа, и његова

И