Srpski književni glasnik

ГоспоЂа БовАРИ. 812

# неизвесна љубомора изгуби се у неизмерности њего-

вог бола.

Било би сасвим природно да је обожавају, помисли он. Сви су људи, зацело, жудели за њом. Она му се услед тога учини још лепша; IH у њему се појави стална, силна чежња, која је распаљивала његово очајање и којој није било граница, јер је била сад неостварљива.

Да би јој се допао, као да је још била у животу, он прими њене наклоности, њене идеје: купи себи лаковане чизме, уобичаји носити беле вратне мараме, поче мазати бркове и потписивати менице. Она га је кварила и с оне стране гроба.

Он би приморан да распрода сребрно посуђе, комад по комад, затим продаде намештај из сале. Све се собе мало по мало испразнише; али њена соба остала је као што је и била. Шарл је у њу улазио редовно после вечере. Привлачио је округли сто до ватре, и примицао њену наслоњачу. Затим је седео преко пута. Једна свећа горела је у једноме од позлаћених свећњака. Берта је, поред њега, осветљавала слике.

Јадноме човеку било је врло тешко кад је погледа онако рђаво обучену, у ципелицама без врпаца, и у хаљиницама које су биле поцепане до кукова, јер се жена која их је служила није о њој ни мало бринула. Алп она беше тако добра, тако мила, и њена мала глава нагињала се тако љупко, с оном лепом плавом косом која јој је падала на румене образе, да је Шарла обузимала нека неисказана милина, задовољство помешано с горчином, као оно рђаво начињена вина која миришу на смолу. Он јој је оправљао играчке, правио пајаце од круте хартије, или ушивао подрт трбух њених лутака. А ако би му поглед пао на корпу за рад, на какву траку која се вукла по соби, или чак и на какву чиоду која је запала била у пукотину од стола, он би се замислио, и изгледао је тако тужан, да је и она постајала тужна као и он.

Сад им нико више није долазио; Јустин беше побегао у Руан, где је стао у једну бакалницу, а апоте-