Srpski književni glasnik

814 СРпски Књижевни Гласник.

карова су деца долазила Берти све ређе и ређе, пошто Г. Хоме, с погледом на разлику у њиховом друштвеном положају, није марпо да се раније пријатељство и даље одржава.

Слепац, кога он није могао излечити својом помадом, беше се вратио на косу Гијомове шуме, где је причао путницима узалудан покушај апотекаров; тако да се Хоме, кад је ишао у варош, морао крити иза завеса на Ласти, да се не би срео с њиме. Он га је мрзео из дна

душе; и, свога угледа ради, хотећи да га се опрости

пошто пото, он употреби против њега мере, које су 0давале дубину његовог ума п опакост његове сујете. Пуних шест шесеца могле су се дакле читати у Руанској светлилици оваке белешке:

„Свима путницима који путују у родне пределе Пикардије пао је без сумње у очи, на коси Гијомове шуме, један несрећник са ужасним ранама на лицу. Он вам досађује, не да вам мира, и ударио је прави намет на путнике. Живимо ли ми још у оним страшним временима Средњега Века, када је скитницама било допуштено да по нашим јавним местима показују губу и гуке које су донели са креташких похода 2“

Или:

„И ако постоји закон против скитница, околине

наших великих вароши и сад пустоше читаве чете прос-.

јака. Има их који иду и усамљени, и који можда нису најмање опасни. Шта мисле наши едили 2“

Затим је Хоме измишљао приче:

„Јуче, на коси Гијомове шуме, један плашљив коњ...“ И ту се причало о неком несрећном случају коме је био крив Слепац.

Хоме се беше тако окомпо, да слепца притворише. Али га пустише. Он поново поче своје, и Хоме поче такође. Између њих настаде борба. Хоме изиђе као побеJuan: Jep његов непријатељ би осуђен на вечити затвор у једном сиротињском дому.

Овај успех осмели га; и од тада није у срезу ни

“Ajk O Ak O AK KLA А и кв а а и а аи