Srpski književni glasnik

и и >

AE II

и

KiM ay шире и а ЊЕ,

Госпођа БоваАРН. 819

Они пребледеше кад су угледали један другога. Годолф, који је само послао био своју карту, промуца у први мах неколико извињења, али се убрзо осмели и оде тако далеко са својом дрекопћу (било је врло топло; то је било месеца августа) да га позва да попију чашу пива у крчми.

Седећи према њему, с лактом на столу, он је грицкао цигару m разговарао, а Шарл је замишљено посма трао ово лице које је она волела. Њему се чинило да види у неколико њу. Био је удивљен. Желео би да је он тај човек.

Родолф је непрестано говорио о земљорадњи, о стоци, о ђубрењу, попуњавајући празним речима еваки прекид за време кога се могла провући каква алузија. Шарл га није слушао; Родолф је то приметио, п у покретима његовога лица читао је успомене које су се у њему булдиле. Оно је мало по мало руменило, ноздрве су се живо шириле, усне су дрхтале; дође шта више један тренутак када је Шарл, пун мрачнога гнева, непомично управио своје очи у Родолфа, који, обузет страхом, ућута. Али онај исти: тужни умор убрзо се опет јави на Шарловом лицу:

— Не љутим се на вас, рече он.

Родолф не одговори ништа. Шарл наслони главу на руке, и слабим и мирним гласом у коме се огледао неизмеран бол настави:

— Не, не љутим се на вас више!

Он чак додаде једну дубоку реч, једину коју је икад изговорио:

— Тако је хтела судбина!

Родолфу, који је ту судбину водио, учини се овај човек сувише доброћудан према положају у коме се налазио, шта више смешан и по мало подао.

Сутрадач, Шарл оде у хладник и седе на клупу. Зраци су пролазили кроз ограду; виново лишће оцртавало је своју сенку на песку, јасмин је мирисао, небо је било плаво, шпанске муве зујале су око расцветаних

1