Srpski književni glasnik

| А i

ПОЗИВ.

Чуј ме, драга. У самоћи, испод грана Напупелих, под чаробном ласком твојом, У свежини горској, докле са свих страна Пролеће се јавља мирисом и бојом,

Крај пећине мрачне где спокојно спава Рој бајака старих, и старинске виле У мирисно вече, више наших глава, С несрећним душама за животом цвиле:

Ја ћу покушати у једноме часу

Да поправим живот и судбину јачу,

Јер знам шта те чека, јер знам добро да су Леле твоје очи намењене плачу.

Ја ћу наћи речи да тебе пренесу У чаробну област где Визија блиста, Далеко од људи и живота, где су Наде тако свеже, мис'о тако чиста!

Жртво зле судбине, хоћеш ли живота

Где се гони, где се гази, где се рове, Који ко стрводер претученог скота

На ђубриште баца твоје лепе снове“

Онда дери наде ко хаљине старе, Племенитост мисли и сву нежност душе, У животу нашем груби господаре И чедне врлине без милости гуше.

Боље пођи са мном, драга, испод грана Напупелих, да гледамо у самоћи, У свежини горској, како са свих страна Чаробне визије трепере у ноћи...

М. М. РАКИЋ,