Srpski književni glasnik

ИЗ МИСТЕРИЈА ЉУБАВИ.

Свете мошти.

Признати морам, волео те нисам Ко што се жена заволи и жели, И ако сам без тебе грцб и сам

У потоцима својих суза врели'.

Ипак ми љубав чуднија је била, Нит смисб јој бејаше сав у теби, И ако си ме свега задобила,

Да ни за живот жртвово те не би'.

Друго си била у сновима мојим Нег верна друга на земној ми стази; Већ као кобни дух, од ког се бојим, A ипак волим да ме мучи, гази.

О! души сласти, што мога да етрада За твоју љубав, под знамењем твојим, Ко веран Хришћан, што под кретом пада. И оживљава вером, надом својим!

Дал већа срећа беше, да се пати, Her muhe OBO спокојно и мирног Не знам, ал кад ми дух се тамо врати, Ко да сам неке свете мошти дирно.