Srpski književni glasnik

II. ПОЕЗИЈА.

По истом, драга, ми идемо путу, Животи су нам теено удружени. Подносили смо верно судбу круту, Нит сја ти сунце, кад но сја и мени.

Од тебе нико милији ми није,

Од свега знаног, драго, си ми слађе; Па ипак дух ми једњу тајну крије, Ко брижан лопов тајну своје крађе.

Ја више тебе волим другог створа, Ком не знам лика, имена, ни гласа Ко сен ми стиже са незнаних гора, Ил тајни шумор далеких таласа.

Ни у сну никад не видех му бића, Ал кад ми дође, душу ми очара,

Па слутим уза њ сласти вишег жића И све земаљско у ништа се ствара.

У часовима туге ми и беде, О којим, драга, дух твој и не слути, Ја осећам, гда попут сенке бледе

Тај створ ми слази. Његов поглед крути

Осећам, како даљно некуд блуди Пусто, без наде и без утешења

И сладак бол ми заструји по груди, Бод непсказан бесциљног мучења,

wa. a it,

a i ~

~

и a

MIL a

ya M се