Srpski književni glasnik

#46 Српски Књижевни Гласник. туту, да је Дубровник био последњи храм грчких и латинских муза; да су људи били Бошковић (Вовеоујећ), Стај (Бгау), Бернард Замањић (Бегшага де Латагпа), Урбан. Апендини (ђат Appendini, Соркочевић (Уогво), сијали на његовом обзорју као класично сазвежђе, у доба када се Париз заносио прозом Г. Лувеа и стиховима Демустјеа, и да су словенски (езсјауоп5) научењаци, врло смотрени у својим претенсијама, допуштали себи подругљив оемејак када се говорило о нашим научењацима. Вели се да је то последња земља која је сачувала култ Ескулапа, и држи се да је захвални Аполон налазио извесне дражи да последње звуке са своје лире иепусти на месту где се још волела успомена његова сина“. Као обрасце те књижевности, Нодје доносп три песме: две народне, Спалатин-Бег п Жалоску пјесаниу племените Асанагинице, и Свијетњак од Штњата 'Ђорђића.

Саалатин-бег (Урајаћш-ђеу) је, тврди Нодје, аутентична „национална балада“, коју „Морлаци“ слушају са сузама у очима, још нигде нештампана, сачувана · само у усменим предањима. У ствари, то је проста и. доста невешта мистификација, израђена по подацима узетим из Фортиса, без много наликости и вредности. Довољно је само видети садржај, на бити на чисто са њеном оригиналношћу и „морлачким“ карактером. Перван

1 Мисли се на Руђера Бошковића (1711—-1787), чувенога философа и математичара дубровачког, Бенедикта Стаја (17 14— 1794) песника који је Декартову и Њутонову философију изложио у ла тинским стиховима, Бернарда Замањића, (1735—1820), који је превео »Одисију« на латински и уопште био латински песник, Урбана Аиендинија. (рођ. 1771) који је био брат Франа Апендинија познатог писца историје дубровачке, а и сам философ, књижевник и латински песник. Који је овај Соркочевић на кога се овде мисли, не може се поуздано рећи. Можда је Михаило Соркочевић, писац похвала о Кунићу и Стају из ХУШ века, или Петар Соркочевић који је попунио XIV mn ХУ певање „Османа“, или најзад, Антун Соркочевић који је у француским листовима писао чланке о Дубровнику, које је после сабрао у књижици »Егаетепеа sur 'histoire po'itique et littćraire de Гапе. терађидпе де Еаспзе« (Рата, 1839).