Srpski književni glasnik

; С

" и. А

ФРАНЦУСКИ РОМАНТИЧАРИ И СРПСКА ПОоезиЈА. 847

(Регуап), вођа хиљаду хајдука, сишао је са висине Звониграда, опустешио кастелеко поље, поробио лепе девојке на обалама Зрмање, и заузео замак Зетим (Лебт). Двадесет и четири унука Спалатин-Бега, при рађању сунца, гледају на замку две стотине одсечених глава, међу њима главу храброга Искара, сина Бегова, и у тамници своју сестру, лепу Иску. Осамдесетогодишњи Бег, са ханџаром за појасом и гуслима о рамену, долази под зидине замка и пева песму о славном Скендер-Бегу, љубав према родној земљи, горчину изгнаничкога леба, тужбалицу морлачку која личи на „тужбалицу великог белог орла који лебди над морским жалом“. Хајдуци не разумеју ту чудну песму, и играју као вукодлаци на празнику Освете, док унуци ридају, а лепа Иска ломи своје беле руке о гвоздене шипке тамничкога прозора. „Несрећна кћери, пева старац, није више дан свечаности наших, дан када у племену одјекују песме од радости, када се твој отац заплака од среће и нежности, јер му се кћи родила... Оплакуј са мном ратника кога нема више, над боловима деце његове, над тугом стара оца његова који оста спроче части свога племена, као јалово псето које због старости штеди секира дрвосече. Плачи са мном нал лепом Иском, слатким цветом мога живота, нежном надом моје неразумне старости; оплакуј јадну Иску коју другови п другарице неће повести пред олтар, јер ваља мретип...“ Певајући ту елегију, старац је дошао до самога бедема, бацио гусле и ханџаром пробо

срце Иске, не могавши јој дати последњи загрљај. Под

стрелама са замка, унуци једва понеше рањена. старца, и гоњенп хајлучком потером дођоше до мора. Да би спасао последње изданке свога племена, да би они могли изнети своје главе, старац се жртвује за њих, скаче у провалу, а унуци се докопају острва. „И приповетка о Бегу Спалатину, о његовој мртвој унуци и његовом спасеном племену најлепша је коју су икада гусле певале“.

Из Фортпсове књиге НПодје је узео нешто топографеских имена: Раго (Паг), Znonigrad, Novigradi, Lissa (Buc),