Srpski književni glasnik

- , Yo 1 Ћ 848 СРпски Књижевни ГЛАСНИК,

Савке! (седам кастела између Спљета и Трогира), Деш (Сињ), Дегтагпа, неколико „морлачких“ речи: егиогја, ћапzar, vukodlack, osveta, pismć, drug:h, drushiza, zapis, opancke, kalpack, eBe je ocramo дело његове маште, миетификација која стоји много ниже пепод сличних покушаја Проспера Меримеа.

Друга је песма Га Еешше 4'Авзап, позната Жалосна пјесанца племените Аган-агинице, коју је Фортие први забележио, п која је доживела ретку срећу да је преводе

Шарл Нодје, Проспер Мериме, Пушкин и Гете. Нодје је .

назива „једном од најславнијих песама морлачке књижевности“, вели за њу да је „виша од осталих које су ми познате пстинитошћу п патетпчношћу осећања“. Оп се извињује што, по савету критичара Књижевне Минерве, није саопштио п оригналан текст; то није могао учинити јер илпреки језик има извесних гласова који се не дају транскрибовати модерним француским правописом. У главном, он је само нешто изменио Фортисов превол, мада тврди да је учинио и измене у самоме емислу, јер је слушао песму из уста далматинских гуслара. Француски писац, којп по свој прилици није ни знао наш језик, био је веће среће од Бука Караџића, који ту песму није чуо из народа но је пренео из Путовања у Далмацију! Шта више, Нодје чини прекоре Фортису, замера му што је избегавао плеоназме, који су одлика примитивних књижевности. Стих Беже мучи, не говори ништа Фортис је просто превео: Ј1 Весгћ пи а гевроп бе, а требао је pehu, Bemr Honje: Le bey se tait, il ne repond pas.

Проспер Мериме, којп је у својим Гуслима такође

донео песму о Асан-агиници, чинио је замерке Нодјеу. Његово знање српскога језика није било ни мало веће но знање Нодјеа, сам је причао како је са великом муком читао упоредо оригиналан текст и талијански превод Фортиса, и како му је један пријатељ који је знао руеки помагао да погоде смпеао појединих тежих места. Ипак он замера Подјеу што је стих : Шта се бели у гори зеленој (Che mai biancheggia nel verde bosco) — код Фортиса, пре-