Srpski književni glasnik

NAZI az

ФрАНПУСКИ РОМАНТИЧАРИ И СРПСКА Поезија. 549

води „гора зелена“ 84, plaine verdoyante (зелена равница), у место соПше (брежуљак)!

Последња словенска песма коју је Нодје саопштио јесте Та Тистоје (евитац), Свијетњак, управо Згода Љувена од Игњата Ђорђића („1дуПе де Ст10т21“) „Ђорђић је, вели Нодје у јелној примедби, Анокреон Морлака. Читање класика и похађање вароши дали су његовом стилу нешто од сјајне тражености, хиперболичнога одутевљења Талијана, његових суседа“. Свитњак, који је на енглески превео Персивал Гордон, изгледа му достојан поређења са Сфинксом Госпође де Криднер и Љубичицом Гетеовом. Он је ту песму нашао у „ученим мемоарима Апендинијевим о дубровачким старинама и илирској књижевности“, и она се сматра као „класичан ауторитет“ у талијанско-илирском речнику О. Арделија дела Бела.

VI.

Код Нодјеа не треба тражити података и важних откровења о нашој народној поезији у почетку Деветнаестога Века.. Он није саставио ни пуну годину дана у нашим крајевима, п није знао наш језик. То је био радознао и отворен дух, романтични књижевник који је показивао интересовања зг једну младу и оригиналну књижевност, нарочито за народну поезију која се тада јако ценила. Њему није познат ни Вук Караџић, ни КачићМиошић. Његов главни извор остаје опат Фортис, чије је дело релативно врло потпуно, нарочито друго писмо грофу де Биту о наравима „Морлака“, о њиховом породичном животу, њиховим предрасудама, веровањима, вештинама, играма, медецини, поезији, музици, игри. За остало он зна само по имену. Цитат из Гундулића у Јовану Збогару је фантастичан. У Смари изданој 1859, он се позива на свога „племенитога пријатеља грофа Криљановића (Ктпепапоујећ)“, писца Мемоара о Далмацији, који по свој прилици није ни постојао.

Што је од интереса то је утисак који је тај нови народ и његова оригнална поезија учинио на једнога од

14