Srpski književni glasnik

266 Сгпски Књижевни Гласник.

разумети. Јер кад су споменици и из периода пропасти српске државе наше старине (а то ваљда ни Г. Леко неће хтети порећи) онда како то да „копија“ тих наших старина не може да се „слаже с правцем на који нас упућују наше старине“ Овде бисмо сад морали нагађати шта је управо Г. Леко хтео овим да каже, јер овако како је он рекао очевидна је бесмислица. И да му учинимо концесију, па да узмемо да се ту пребацио, и да је хтео да каже како треба узети за основицу даљег рада на развоју сувремене српске црквене архитектуре грађевине из другог периода а оне из трећег сасвим одбацити (као што на другом месту заступа одиста то мишљење), онда би то могло бити спорно питање, које бисмо сад одмах могли и расправити. Могли бисмо га расправити за сад бар у колико се правца тиче који он напомиње и истиче, а који не одређује и не утврђује никаквим аргументима. Па да видимо има лп каква „правца на који нас упућују наше старине“ |

У поменутој мојој расправи изнео сам како је била обилата делатност на црквеном грађевинарству у другом периоду, како је та делатност била знатно јача но у трећем, како је нарочито техничка страна другог периода била јача, те сам с тога тај период и назвао период полета црквеног грађевинарства, док сам из поменутих разлога трећи период назвао период опадања српске црквене архитектуре средњег века. Међутим, ја сам у расправи изнео п то, да су, судећи по познатим подацима, грађевине другог периода зидали страни неимари,

што би у неку руку и иначе било врло појмљиво. Тадања

млада српека држава у културном развићу свом као слабија п новија стајала је под двоструким културним утицајем: моћне Византије и високо културне Италије када се зора ренесанса јавља. Непмари тих земаља давали су архитектури у Србији онај правац под чијим су културним утицајем стајали, те у том развоју архитектуре другог периода и нема одређена правца, нема сређености, и ако је делатност била интенсивна и техника (нарочито

у

> 4 . ал а ен ДЕ ВА A ML ње Уни Ју MA A