Srpski književni glasnik

«

Уметнички ПрЕГЛЕЛ. 867

на грађевинама романског стила) онако савршена. У расправи сам навео и више примера за то, из којих се види та разноликост архитектуре без одређена правца. Ту су и разнолике грађевине византиског стила и чисто романског на византиској основи, или ове последње са знатним траговима т.зв. прелазног стила (романског у готеки) или чак и са траговима ренесанса. O каквом одређеном правцу развоја архитектуре у другом периоду не може бити говора јер тог правца и нема. То сам у опште у расправи и нарочито нагласио. За црквене грађевине трећег периода пак извео сам закључак (који сам доцније и примерима утврдио) који гласи: „према том општем обележју, све се оне (реч је о грађевинама трећег периода) могу издвојити у засебну целину, представљајући један особен стил, HM за ове се грађевине тек може рећи да праве једну епоху византиског стила“. Овде дакле тек може бити говора о утврђеном правцу развоја српске црквене архитектуре који се огледа у једном особеном српско-византиском стилу. Кад ствар тако стоји, онда како се са тим слаже онај навод Г. Лека који мало пре поменусмо, наиме да се „копија споменика из периода пропасти српске државе (Ш. период) никако не слаже са правцем на који нас упућују наше старине“ Ствар стоји потпуно супротно ономе што Г. Леко хоће да изведе, п ми баш, ако биемо хтели да тражимо „онај правац на који нас упућују наше старине“, могли бисмо га наћи само у трећем периоду.

Г. Леко цитира један пасуе из мога уводног предавања, по коме јако развијена индустрија гвожђа омогућава велику примену његову у грађевинарству те се већ „полако приступа стварању новог стила у архитектонском смислу — архитектури гвожђа“. Усвајајући с допадањем овај мој поглед на будућу архитектуру, он даље узвикује: „Модерна анархистична архитектура освојила

КССК. Гласник, 1903, 1Х, 215. 15%