Srpski književni glasnik

УмеЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 869

прве („жалосне“) у које је, генералишућпи ствари, и себе увретио, или иступити отуд те прећи овима другима који знају, тек излази једно што је јасно, да, било с Г. Леком или без њега, неће бити онако како Г. Леко хоће на силу да изведе „да су се пројектанти утркивали са средњевековним неимаром у незнању природно математичких истина“. Остављам на страну то што Г. Леко са онако мало дужног пијетета говори о старим неимарима, пред којима би (бар многим) са целим својим дубоким познавањем „природно-математичких истина“ требао да се поклони, као и то што он, са уображене висине, са таквим омаловажавањем говори о својим сувременим колегама, који те „природно-математичке истине“, ако не боље, зацело толико пето познају колико и он, од којих многи о примени њиховој у садашњости посигурно знају да суде боље од њега.

Из предњег где је реч о примени гвожђа у архитектури читаоци су могли запазити са каквим жаром Г. Леко заступа модерну „анархистичну архитектуру“ у коју дакле улази и та архитектура гвожђа, која би по њему била „најанархистичнија“. А међутим, одмах за тим, на следећој страни, Г. Леко, сам противуречи овој својој идеји о сувременом развићу архитектуре гвожђа јер вели: „сурогат и фабричка роба, су чим је наша добра суседка. преправила „Орпент“, једно је од најмоћнијих политичких средстава за утук народне индивидуалности...

Зар нису ту пре неколико година Бугари поручили код

фирме RH. Ph. Wagner y Бечу, читаву једну цркву за Ца-

риград7 И — ужасне срамоте -— подигоше храм божји, изливен фикс унд фертиг од швапеских са буњишта покупљених — шерпења, лонаца, сулундара, сандучара —

од фурде!!!“

У овом. овако „духовитом“ етаву, Г. Леко је искаЗао две етвари: прво, да не треба од странаца са запада примати све што носи печат културе с тога, што то може штетно да утиче на културни развој у духу националном; и друго, да је та цела црква саграђена од

Це А