Srpski književni glasnik

И ИЕ A ~.

i, је к. | у. .

рубу); и zh ŽŽ TD I———

i : | : у Б ЕЛЕШЕ E. #79

од поезије епигона које су хтели да оборе с Парнаса једино садржином; имали су више темперамента, били су страснији, индивидуалнији и поштенији, али нису ни они били оригинални уметници. У уметности нису створили ништа позитивно, али су уништили све што беше у њој труло, и прокрчили су пут идућој генерацији. Ако нису били позитивни у уметности, они су били позитивни као јаке личности се новим социјалним и етичким тежњама; они су тражили да се у уметности прикаже личност и дух времена, да. се сруши стари морал и да га замени слободно Ја. На тај начин створили су се нови видици. Али у уметности је важан и облик, не само садржина. Они још нису створили нову уметност, јер уметност је нова кад су нове и уметничке вредности, кад је нов облик и метод, кад савремена садржина има и савремен стил, кад, једном речи, после доба опадања уметност поново постане уметност. А њихова поезија била је више неуметничка од старе, одбациване, пуна фраза, песимистичких пили идеалистичких. Од њих одваја се једино Лилиенкрон; он је не само индивидуалитет него и песник и уметник. У немачку поезију која је боловала од бледог, сентименталног, досадног идеализма и епигонског схватања уметности, унео је он здравље ип свежину, али не помоћу социјалних и етичких идеја него оригиналношћу и природношћу своје уметности Око 1890 године настаје нова фаза у лирици: појављују се праве песничке природе, рођени лирици и уметници као што су Карл Бусе, Густав Фалке, Јоханес Шлаф, Франц Еферс. Бруно Виле и подмлађени Јулијус Харт. У то доба имају јак утицај на немачке песнике Верлен, Бодлер, п Хвајтмен. Год. 1893 излази књига песама Рихарда Демела: „Aber die |ШЛеђе“, најважнија збирка песама тога доба. Рихард Демел је песник са својим космичким и етичким осећајима који налазе израза у сасвим индивидуалном и карактеристичном стилу; он је песник егоизма ; његова поезија није увек сугестивна пи велика, често прелази у манир. 1894 године појавила се нова генерација лиричара с новим осећајима, с новим стилом, од којих једни хоће да буду само песници стила и форме а други се, опет, наслањају на немачку традиционалну поезију: то су Моргенштерн, мистични Вилхелм фон Шолц, идеалистички Густав Ренер, Вилхелм Вајганд кога Бенцман рачуна у најотменије савремене немачке песнике, п др. — Одвојено ваља посматрати формалпетичког Стефана