Srpski književni glasnik

Зе

СРПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ХП, БРОЈ 4. — 16 Јун, 1904.

ИЗ ЈЕДНОГ ДНЕВНИКА. (Кра).) 18. августа.

Ја сам жељан разговора. Жељан сам разговора, а морам ћутати, ћутати непрестано. Морам живети усамљен у кући пуној чељади. А ко је томе крив Моја околина, моја породица. Јер кад год сам почео говорити о себи, увек, увек сам био ућуткан речма, погледом, покретом из којих је (ако се тако може рећи) стрчало сажаљење. А оно мене више но све остало може да увреди...

И тако је мене моја породеца несвесно отурила од себе, и упутила ме да живим овако како данас живим; упутила ме је да у туђој кући, код туђинаца тражим утехе, или да се помирим са животом, кад га већ писам кадар дотерати на своју ђунију.

: то. августа.

Вечерас ми је опет било зло, два пут, у размаку од два сахата. Други пут ми је било теже: пас сам са столице.

Чудновато да за време напада болести не осећам никакав физички бол: ја све видим, све чујем, само не могу да проговорим, 'п, у исто време, кад наступ буде јачи, сањам, пренесем се у неки непознати свет, осећам се скоро срећним. А после наступа, ја сам еломљен, скрхан, убијен.