Srpski književni glasnik

'»

Из Једног ДНЕВНИКА. На

Осећам се потпуно разбијеним, мртвим: нисам кадар да пишем, а да се не напрежем. Остављам перо... Једино ме дира што време овако споро протиче. Оно и не зна да бих ја тако желео да пролази брже, много брже!...

22. августа.

Желео бих да сам на чисто само ес једном ствари: волим ли још, или не Има тренутака кад ми се чини ла волим: има тренутака кад ми се чини да не волим; u има тренутака кад ми се чини и да волим и не волим, и то равномерно, подједнако. Ови последњи тренуци су најтежи.

Вечерас ми је један од тих тешких, неодлучних тренутака. Ако бих рекао да волим, осећам да бих слагао; ако бих рекао да не волим, слагао бих опет.

23. августа.

После подне отпратио сам до вечне куће јелну, можда једину, своју пријатељицу. Спрота њена мати кукала је из гласа, а ја сам се каменио, и то не од жалости, већ што ми је та кукњава дошла тако позната као да сам је већ једанпут негде слушао. А то ми се често догађа да доживим нешто што ми се чини да сам већ једанпут доживео, а што у ствари нисам доживео. То је, у осталом, познат појав; то су такозване илузије памћења, и ја их имам. То су једине илузије које имам.

Ја имам уз то и других болесних психолошких OCOбина, или сам их бар у извесним тренуцима имао. Кад сам пре три године лежао од тифуса, видео сам, као у визији, за време ове страшне болести, многе ствари које су се доцније, на мој велики ужас, заиста и догодиле.

25. августа.

Читам Дневник Марије Башкирцеве. Читам и каме-

ним се од чуда. Да сам раније прочитао оно што сам

данас прочитао, ја бих рекао да сам неке ствари у своме

Дневнику просто превео из Дкевника Марије Башкирцеве. 16•