Srpski književni glasnik

У

Из Једног ДнЕВНИКА. 885 томе крив — Може бити, јер сам с њим вршио експерименте који су испали на моју рођену штету.

Ја сам волео. Више не волим, не осећам љубав према њој. И то сам данас видео, данас осетио. Само, како је то било, то нећу никоме да поверим, ни овеј хартији на којој пишем и према којој сам досад био толико поверљив.

20, септембра.

Данас сам добио натраг ону исповест коју сам, писао пре скоро десет месеци, у исто време кад сам овај свој дневник почео, и коју сам посветио и дао њој. Шта све нема у тој исповести! Шта ја ту све нисам рекао! Иепричао сам цео свој живот, ужасан један живот, живот без живота. Рекао сам (исповест је писана у облику писма упућеног њој) од прилике ово:

„Госпођице,

Ја нити сам досад живео, нити ћу од сада живети. За своје двадесет и четири године, ја сам живео само четири године, и то четири прве по рођењу, јер оно што је после дошло, кад сам добио своју болест, то је само

вегетирање. То увиђате и сами, одмах.

Ради потпунијег разумевања, рећи ћу вам да сам, као дете, врло брзо, врло рано постао разумним. У томе, чини ми се, и лежи већи део моје несреће, да не речем сва. Какав је био даљи мој „живот“ најбоље ће вам илустровати ово: у тринаестој својој години, у трећем разреду гимназије, ја сам већ озбиљно помишљао на самоубиство. Од тога доба, та ме мисао стално прати. Ја сам се са њом одавно помирио, спријатељио, сродио.

У том и таквом животу ја сам, радећи — јер сам у раду налазио нешто - утехе која ме је одржала у животу — у двадесетој години, наишао на „једно као анђео чисто, као цвет лепо девојче“. Сусрели смо се изненадно, случајно, као што то често у животу бива. Тада још