Srpski književni glasnik

886 Српски Књижевни Гласник.

нисам умео, или нисам могао владати собом разумно: у мени се, и преко воље, појавила љубав. Виђали смо се често, можда и врло често. Осећао сам, доцније, нешто слично осећању ла грешим. Али, ја сам се крај ње осећао срећним и, у исто време, бескрајно несрећним. Виђали смо се, рекох, често, безмало свакога дана.

Можда је то био грех, али нешто ме је гонило на то.

Шта ћете7 Ја сам се нечему надао. Мислио сам да ме љубав, коју дотле нисам познавао, може излечити, спасти беде и црних мисли. Како сам глупо мислио!

Ја сам се ипак борио са самим собом. Толико пута долазило ми је да јој кажем да је волим. Но одмах ми је излазила пред очи моја слика, моја бедност, моја ништавност, и — реч ми не може преко усана. Осећао сам да сам крив пред њом, да јој чиним неправду.

Ја сам се годинама трудио да у себи угушим свако осећање, и, срећом или несрећом, успео сам. „Од како сам за се сазнао, ја сам себе сматрао као створење које је непотребно, залишно на овом свету“. Тако је некако рекао онај Тургењевљев јунак, његов залишни човек; тако некако могу и ја за себе рећи.

Једнога, по обоје нас одлучнога дана (стара историја!), она ми, кријући своје лепе очи, исповеди своју љубав. И ако сам то, скоро још од првог нашег сусрета, осећао и очекивао, ја сам се ипак изненадио. У томе часу осетио сам сву тежину греха који чиним према њој, и — ја сам јој одговорио. Рекао сам јој много од онога што један несрећан човек има да каже кад му лође на вољу да искали срце, а што се све у главном евело на то да ја не смем помишљати на љубав. Јер, госпођице, и ако сматрам љубав као „најидеалнији дар што га је природа човеку дала“, ипак знам да је љубав за мене забрањени плод, нешто на што никаква права немам. Јеј ја сам, као што и сами знате, болестан човек, несрећан човек, госпођице, ако се тако може изразити један Србин, Шумадинац. И као несрећан човек, немам права унесрећавати другога.

SONI