Srpski književni glasnik

i U и

Ћ

Из Једног ДНЕВНИКА. 887

Она је, с почетка, ћутала, затим, покушала 'је да ме теши.

Мене да теши! Она, сирота, није знала да су ме'и' моји родитељи, и сва околина моја тешили и све чинили и покушавали да се моја несрећа и болест како год отклони или, бар, ублажи. Али, све је било узаман. Лекари су ме, најпре, покушавали лечити; боље рећи, ја сам био предмет њихових експеримената. Го је трајало дуго, врло дуго. датим, када су им сви покушаји да ми помогну остали безуспешни, они су ме, сасвим природно, оставили. Неки од њих настављали су тешити ме. Један мој рођак, такође лекар, рекао ми је: „немој се ти због те своје невоље толико бринути него буди као и остали свет; сви емо ми крњи лонци, а после, та твоја болест својствена је била и многим великим људима: од ње су патили и Цезар, и Наполеон, и Достојевски, и толики други велики људи“. Док је то говорио, он ме је некако чудновато гледао; тај ми је поглед јасно казивао да од мене никад ништа не може бити.

Кад сам јој све рекао, ја сам у њеним очима сагледао сузе.

Тако је било, госпођице, са мном у мојој двадесетој години. Од тада, за ове последње четири године, моје се стање није ни у колико на боље изменило; напротив, оно се сваким даном све јаче погоршавало.

— — — — — — — — — — — —

Ви сте једанпут рекли да ви немате права на љубав. А ја

|

Не замерите, госпођице, за ову исповест коју само вама. поверавам“.

22. септембра.

Уморан сам много, врло много, Умор није физички