Srpski književni glasnik

У По ДР, у, му. 889

сада није бојао, јер је знао, да ће оно, оставивши за собом хладан траг, отићи — да се идуће ноћи поново врати. :

Ђезмало па би се занео и заборавио све, и снивао би страшне и необичне снове. У сну види он као неку белу собу, са белим подом пи зидовима, обасјану белом, јасном светлошћу, и црну змију, која би измилела испод прага са лаким шуштањем, налик на смех. Приљубивши на под своју оштру, пљоснату главу и вијугајући се, она би брзо измилела, па би је онда нестало, а после би се опет у отвору испод прага указала њена пљосната црна. глава, и као каква црна трака отегло би јој се тело, па све тако, све тако. Једном је видео у сну нешто весело, па се насмејао, али му је глас био некако необичан, налик на загушљив плач, и ужас га је било слушати: као да се негде у незнаној даљини смеје, пли можда илаче душа у време док је тело непомично као у мртваца.

У његову свест почеше поступно да улазе звуци ранога дана: заглушан говор пролазника, удаљено шкрипање врата, шуштање покућарске метле, којом чисти снег са дасака на прозорима, — сав онај неодређени. шум великога. града, који се буди иза сна. И тада би наступило за њ оно, што је најужасније : немилосрдно јасно сазнање, да је освануо нов дан, те мора што пре да устане, да се бори за живот без наде за победу.

Треба живети!

Он се леђима окрену к светлости, пребаци преко главе покривач, да му ни најмања зрака не допре до очију, скупи се у клупче и приљуби ноге самоме полбратку, па је тако лежао. непомично, бојећи се да не мрдне и опружи ноге. На њему лежаше читаво брдо од одела, којим се сакрио од подрумске студени, али тежину његову он није осећао, и тело му је било хладно. И при сваком звуку, који подсећаше на живот, изгледао би сам себи огроман и разголићен, па би се још већма скупио и нечујно стењао, — али не ни гласом, ни мислима, јер се бојао сада и свога властитог гласа п сврјих властитих