Srpski književni glasnik

890 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

мисли. Он се молио некоме само да не сване дан, и могао би тако вечито да лежи под гомилом траља, не мичући се и не мислећи ништа, напрегао би сву своју вољу, да само задржи дан, који свиће, и да увери себе, као да ноћ и даље траје. И више свега на свету желео је, да му когод од натраг наслони самокрес на потиљак, баш на оно угнуто место, па да га скреше.

А дан ославио — широк, необуздан, па силно зове у живот, и цео свет почиње да се креће, да говори, ради и мисли. У подруму се прва пробудила газдарица, старица Матрјона, која има љубавника својих двадесет и пет година, па поче да лупкара по кухињи, да звечи посуђем и да се млати око нечега баш пред самим Хижњаковљевим вратима. Он осећаше њено примицање па би премирао од тога, одлучив да се не одјави, ако га зовне откуд. Али је она ћутала и отишла некуда, а после два сахата се пробудише и два друга становника: пала девојка, Дуњаша, и старичин љубавник, Аврам Петровић. Тако су га, без обзира на младост му, сви звали, јер је био одважан и вешт лопов, и још нешто друго, о чему су само сумњали, али говорити нису смели. Њих се Хижњаков плашио више свега другога, јер су обоје имали као неко право над њиме; могли су ући, сести на кревет, гурати га рукама и изазвати га на мисли и разговоре. С Дуњашом се некако зближио кад је једном био пијан, и обећао јој је, да ће је узети, а она, и ако се смејала и тапкала га по рамену, ипак је петински држала да је заљубљен у њу, па га је штипала, а сама је била глупа, прљава и често је ноћивала у кварту. А са Аврамом је Петровићем пре три дана заједно пијанчио, љубио се и заклетвом углављивао вечито пријатељство. Када се зачу здрави и громки глас Аврама Петровића и његови брзи кораци пред вратима, Хижњаков претрну од страха и очекивања, простења гласно, па се од тога још већма преплаши. Пред њиме, као каква јасна слика, мину њихно пијанчење, и како су заједно седели