Srpski književni glasnik

yrozičl]" o. UP У, МЕ У. #91

у једној мрачној крчми, у којој светли само једна лампа, међу мрачним људима, који шапатом разговарају, па су и они шапатом говорили. Аврам Петровић, блед и узбуђен, јадао се на мучан живот лоповеки, па је онда због нечега разголитио руку и пружио да му пипа неправилно зарасле кости, а Хижњаков га је љубио и говорио му:

— ја волим лопове. То су храбри људи, — и предлагао му да попију „брудершафт“, и ако већ одавна говоре једно другоме „ти“.

— А ја тебе волим, што сп човек образован и што разумеш нашега брата, — одговори Аврам Петровић. Гледни само руку, каква је!

И пред његове се очи поново опружи бела рука, која јадно изгледаше од болести, и у изненадном појимању нечега, чега се сада више не сећа, он пољуби ту руку, а Аврам Петровић поносито узвикује:

— Веруј ми, брате! Умрећемо, али се нећемо предати!

А затим нешто прљаво, што се врти, лелек, звиждање и ватра што трепти. И тада је то било весело, а сада, када се емрт прикрила у куту, и када је са свих страна ославио дан са потребом да се живи, ради и бори за шта било, и да се моли за што год, — било је тужно и неисказано страшно.

; — Спаваш ли, господине — подругљиво запита Аврам Петровић пред вратима и, не добивши одговора, настави: е па, сепавај, ђаво да те носи!

Авраму Петровићу долазе силни познаници и преко целога дана шкрипне врата и одјекују гласови у басу. П Хижњаков, чим чује шкрипање, помпели, да то они долазе к њему и по њега, па се гури п сакрива све дубље и дуго ослушкује, док не разабере Ha кога се односи глас. Он чека, чека, пун бола, дршћући целим тело, и ако на свету нема никога, што би дошао к њему и по њега.

Негда. је и он имао жену, давно, па је умрла. А још у даљој прошлости имао је браће и сестара, а пре њих још и нешто нејасно и дивно, што се назива мате-