Srpski književni glasnik

892 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ром. И сви су они помрли, а, може бити, да је неко и жив, али је тако забачен у бескрајном свету, као да је и мртав. И он ће скоро умрети, — он то добро зна. Кад данас устане из постеље, његове ће ноге клецати и дрхтати, а руке ће му се невероватно и необично кретати, — и то је смрт. Али, док она не дође, треба живети, а то је један тако грозан задатак за човека који нема ни новаца, ни здравља, ни воље, да Хижњаков од тога пада у очајање. Он баца са себе покривач, крши руке и уз-

дише тако дуго и страшно, као да уздаси пролазе кроз“

тисуће патничких груди и због тога су тако бујни, препуни бола и необуздани.

— Отвори, ђаволе! — дере се Дуњаша и лупа песницом у врата. — Разлупаћу врата, ако не отвориш !

Дрићући и поклецујући, Хижњаков дође до врата, брзо их отвори, скоро посрђући, поново леже у постељу. Дуњаша, већ накудрављена и набељена, седе покрај њега и притиснувши га уза зид, пребаци ногу преко ноге и озбиљно рече:

— Новост сам ти донела! Каћа је јуче душу Богу предала !

— Каква Каћа — запита Хижњаков. И његов се језик прекретате тешко и непослушно, као да је туђ.

— Већ си, видим, заборавио, — насмеја се Дуњаша. — Она Каћа, што је с нама наставала. Како си могао заборавити, кад је тек пре недељу дана отишла од наег

— Умрла, велиш7

— Умрла, боме, као сви што умиру.

Дуњаша лизну мали прет и обриса белило са ретких трепавица.

— Од чегаг

— Од оног, од чега сви умиру. Ко ће знати, од чега! Јуче сам у кафани чула. Умрла, веле, Каћа.

— Јеси ли је волела 7

— Свакако, волела. Шта он пита!

Глупе Дуњашине очи гледе у Хижњакова тупо и равнодушно, а дебела јој се нога клати. Она није знала