Srpski književni glasnik

904 Српски Књижевни Гласник.

крван тек што га капља није ударила“, како сам Карлајл, у свом хумористично-филозофеком спису Затог Кеватеоз, каже за стил једне своје личности. Код Карлајла се свака идеја конкретише, претвара у слику, у визију, у мит. Шта је он хтео рећи, мора се погађати кроз читав низ символа као у каквој старој алегорији. И треба додати да све те слике долазе саме Карлајлу под перо у место да их он тражи; да је он тако мало њихов господар да од њих пати као од правих халуцинација, пуштајући страшне

узвике који личе час на потмуло, дубоко јецање, а час:

на неки нелагодан кикот. Код њега нема ниједне мирно написане стране; све је у задиханим, насилно скраћеним и бесно пепреметаним реченицама, с неспретним елипсама и мучним инверсијама, и с претераном употребом апострофа и „крилатих речи“. С артистичког гледишта овакав је стил без сумње интересантан, — то је стил Хамлетових монолога, — само што код читаоца, како каже Мередит, он производи „једну врсту електричног потреса у глави и у зглавцима“, а тај потрес није особито пријатна ствар.

Оном српском читаоцу који би Карлајла знао само по Задрузином издању „Хероја“, ова карактеристика његовог стила може изгледати претерана. Али тај читалац нека има на уму да су „Хероји“ састављени по јавним предавањима, а да се у јавним предавањима и сам Карлајл морао уздржавати (сем тога и Задругин преводилац г. Божа Кнежевић учинио је све што је од њега зависило да тог најнеобузданијег и најсамовољнијег међу енглеским писцима. колико толико укроти). Међутим, ево једнога места из његове „Француске Револуције“, које се узима као један од најбољих образаца његовог стила.

„Ипак имај на уму да од свега што човек има и што је постигао на овој земљи, неисказано су највреднији његови символи, божански или привидно божански, — символи под којима, у борби живота, с победничким поуздањем иде напред и бори се, — речју, то што можемо назвати његови Остварени Идеали. Остављајући на страну